Mali karavan umetnika i novinara, bežeći od težine oblaka političkih utisaka koji nam se neprestano nadvijaju nad glavama i menjaju mikroklimu svesti, nabasao je na omanji gradić susedne zemlje. Sila unutrašnjih trvenja, koja obilato rasplinjava energiju naših ljudi po gradovima diljem Srbije, nagnala nas je na put vođen nasušnom potrebom za prirodom i banjskim mirom.
Tisakečke je momentalno ubrizgao preko potrebnu injekciju zdravog vazduha i omamljujućeg mira, koji samo ravnica može da pruži. Mađarska granica nije bila velika prepreka naspram naše ogromne želje da se otisnemo u susret zelenilu prirode i termalnim vodama punih minerala kojim gradić na Tisi obiluje. U južnom delu ugarske Panonije, na svega 60 minuta vožnje od mađarsko-srpske granice, smeštena je ova vazdušno-vodena oaza. Nalazi se između Kečkemeta i Budimpešte, na povoljnoj geografskoj poziciji, dohvatljivoj kako za mađarski, tako i za srpski živalj. Zeleno okruženje reke Tise vidljivo ušuškava ovu ravničarsku lepoticu. Umetnički pres karavan se, zbog blizine poznate im reke, osećao kao svoj na svome. Osetili smo draž vojvođanske ravnice i pozavidili Tisi, koja ne poznaje granice i sujetna prisvajanja. Možemo je zvati našom, susedi njihovom, realno je međunarodna, a ako bismo je pitali i njen huk slušali, znali bismo da je u svojoj biti i pitomini kosmopolitska. Ona bi kao i svaka voda da prodire što je dalje moguće, bez obzira na njen tok i domet. U reci je istina. Svim ljudima na radost i okrepljenje.
Prolazeći sokacima „Tisograda”, osetili smo neku prijatnu nostalgiju kojom centar mesta vibrira. Ovu šetnju nazvali smo „zima u mom sokaku”. Ona nas je odvela do magičnog sveta saune, plaže, lekovitih voda i termalnih bazena. Šibani oštrim januarskim vetrom nismo odmah shvatili da se vodeni kompleks, koji nas je privukao toplinom pare koja nam je sklonila tragove zime sa pleća, nalazi unutar novosagrađenog hotela „Barack”. To je bio prijatan šok. Ušli smo u moderan hotel sa pet zvezdica koji je po potrebi godišnjeg doba mogao menjati ruho, očas postajući objekat otvorenog tipa, te vraćajući se promenom vremena prethodnom utisku. Uprkos modernom izgledu, u hotelu dominira domaća atmosfera. Kako smo čuli da ima dosta povratnika, primetili smo da oni više nisu klijenti, već prijatelji sa direkcijom i uslužnim osobljem „Baracka”. Prolazeći hodnicima, u restoranima, kafićima i bazenima smo kao u snu gledali mirna i zadovoljna lica koja su špartala i plivala oko nas.
Ovaj hotelski kompleks poseduje čudesno napajajuću energiju koja odašilje „bensedinski” mir. Zašto „bensedinski”? Videli smo da većina gostiju pri ulasku u hotel donosi naslage stresne svadljivosti. Neki i psuju pod uticajem ubrzane gradske kolotečine, one koja mrvi i najčvršće. Dolaze na recepciju gnevnih grimasa raspravljajući se sa ljubaznim osobljem. Osobljem koje im sa smeškom poželi dobrodošlicu uz toplo vino i preporuku da podhitno, čim se smeste, posete termomineralni bazen na otvorenom. Ova iskrena ljubaznost recepcionerki, razjarenog čoveka na „prvu loptu” ne može da smiri, ali nemajući kud, većina posluša ove neusiljene savete. E, tada dolazi do, farmaceutski rečeno, momentalnog bensedinskog uticaja. Naime, isti ovi svadljivci i gnevnici nakon kupanja i večere postaju naprasno prijatni.
Sledećeg jutra, oni se ljubazno osmehuju ljudima koje su prethodnog dana vređali i time postaju njihovo ogledalo. Ne razlikuju se više od uslužnog osoblja. Već tokom popodneva drugog dana boravka u hotelu „Barack” iskreno pozdravljaju i koga znaju i koga ne znaju. Imate utisak da im je omiljeni film Doktor Džekil i mister Hajd. Trećeg dana sijaju kao da su zahvatili krčag radosti sa dna zdenca ove životne luke mira zvane „Barack” ‒ Tisakečke. Brige, teške misli i problemi ovde ne mogu da dopru. Ostavljeni su u gradovima iz kojih smo došli vrebajući nas oko kućnog praga iz nekog prikrajka. U Tisakečkeu problemi gradske i lične prirode nemaju domet.
Boravak u breskvinom hotelu (barack u prevodu na srpski jezik znači breskva) daje vam mogućnost povratka svojoj suštini, onome što mi uistinu jesmo. Hteli vi to ili ne, maske vam padaju. Nema lažnog omotača koji štiti naše biće u uslovima gradske džungle. Ovde možete da ga odložite, nije vam potreban. Prirodno otpada, ljušti se. Prija ta „ogoljenost”. Biće vam konačno prodiše punim plućima. Preporučujemo da nevidljivi oklop težine spakujete u kofer koji ćete otvoriti tek pred povratak kući, da budete spremni i istinski naoružani.
U blizini hotela „BRESKVA” turisti imaju mogućnost da se upoznaju sa lepotom gradića i znamenitostima koje ga krase. Ljudi imaju priliku da iznajme u hotelu bicikl i tako iskoriste biciklističke staze dugačke 15 km. To je jedan od lepših načina da se obiđe grad u atmosferi obogaćenoj kiseonikom. Dodirujete ozon kad vas put nosi tik uz čarobni sjaj šume, te dalje uz stazu sa druge strane, maltene dotičete brane na obali reke Tise.
Ako imate sreće ili vodiča, možete natrapati na lekovitu vodu koja se crpi iz dubine od preko 1300 m. Kako temperatura vode dostiže 52 stepena, nije čudo što je u blizini i akvapark. Voda ovog kraja utiče na povećanu plodnost. Otvorena su i dva bazena mineralne vode (od 36 do 38 stepeni celzijusa) koja ublažava reumu. Upale mišića brže se povlače nego inače. Dvadeset minuta u bazenu utiče na brži oporavak nakon operacionih zahvata. Pijući mineralnu vodu, postepeno regulišete želudačnu kiselinu. Bazeni na otvorenom, iz kojih je izbijala toplota i para, bili su rajski užitak usred zime. Uklanjali su svaki tračak hladnoće koja je obigravala oko nas. Kipuća voda zdravlja stvarala je mističan štit između ljudi i ledenog vetra, koji u ravnici stvara gigantski vazdušni kovitlac. Gatronomske đakonije tradicionalne mađarske kuhinje, uz širok izbor jela van ovog područja, daju notu nostalgične egzotike. Ako pre ručka okusite čari anti-stres masaže i začinite ih odlaskom u parno kupatilo, pravo čudo bi bilo da se kući ne vratite sa oblogama duševne lakoće i preporođeni. To je ona svežina koja vas bar nekoliko dana slojevito održava u surovo brzom i nametnutom velegradskom tempu života.
Umetnički pres karavan nerado je napustio carstvo mira i odmora koje vlada u hotelu „Barack”. Vođen kulturnom misijom, ne bi li opravdao svoje ime ‒ Umetnički pres karavan, put nas je odveo u Palinka varoš. Palinka je nesvakidašnji kulturni centar nadomak Tisakečkea. Naime, da biste uopte ušli u Palinku, obavezni ste kupiti železničke karte za vremeplov koji vam sledi. Uzimate ih u improvizovanoj železničkoj čekaonici od čoveka koji radi u ovom kulturnom centru obučen kao železničar iz tridesetih godina 20-og veka. I put kroz vreme može da počne! Na naše pitanje kada je železnica na mestu današnje Palinke bila aktivna, dobili smo iznenađujući odgovor: „Nikad vozovi ovom trasom išli nisu. Međutim, iako ovde nije postojala železnička pruga, znali smo da vozovi bude najdublju nostalgiju i uspomene nekih davnih vremena. Simbol voza i pruge jasno oživljava način života od pre 100 godina.”
Tokom ovih saznanja neosetno smo ušli u nekad čuveni „Red hotel”. Kad smo ušli u prostrani hotelski salon za prijem, ugledali smo dobro očuvan drveni klavir. Jedan od istaknutih članova Umetničkog pres karavana, Sanja Domazet nije odolela trenutku. Sela je za klavir i spojila svoje prste sa dirkama klavira od drveta. Iznenadili smo se u kojoj meri je akustičan salon nekadašnjeg hotela. Zvuci simfonije koji su bili plod čarolije Sanjinih prstiju i dirki starog klavira stvorili su atmosferu rapsodije. Srpska ambasadorka kulture pri Unesku nam je svojom muzičkom veštinom otvorila kapije vremena. Nekim čudom je spojila nekada i sada. Nadrealno je delovala scena u kojoj je Sanja pokazala moć starog klavira. Tako jasan zvuk može da proizvede samo kvalitetno drvo, od koga je ovaj večni klavir i sačinjen. Drveni materijal zaštitio je klavir od propadanja dajući mu prirodnu svežinu koju samo drvo može da podari. Danas klavire prave od metala, te brže i propadaju. Samo klavir od zdravog drveta može da oživi i pokloni nam akustičnost koju nismo ni sanjali. Sanja je učinila svoje. Oda radosti koju nam je odsvirala pretvorila je javu u san. Sve je bilo u skladu sa njenim imenom ‒ Sanja(li) smo stvarnost u Palinki.
Iz hotela smo ušli u krojačnicu prošlosti. Dominirala su teget i crna odela sa prugama iz doba čikaških tridesetih godina 19. veka. Krojačnica nas je neodoljivo asocirala na ličnosti iz vremena prohibicije, koje su i proneli slavu odela sa uskim prugama sve do današnjeg vremena. Fotografska radnja i bakalnica začinile su ugođaj putovanja kroz varoš Palinku odašiljući finu energiju topline i ugodnosti. U vazduhu ovih radnja ostalo je svedočanstvo životne i trgovinske razmene jednog doba.
Posebna čarolija sačekala nas je kad smo se spustili stepenicama u podrum-kafanu sa okruglim drvenim stolovima i šankom. Vešto urađena ljudska figura boema posrnulog kod stepenica oživljavala je sliku noćnog života koji je odavno prohujao. Mislili smo da je iznenađenjima kraj, ali baš tada se za šankom pojavila još jedna ljudska figura stvarne veličine. To je bio simpatični kelner sa brkovima sa početka 20-og veka, čija desna ruka je točila alkohol u omanje drvene čaše. Nadrealan prizor. Uveli su nas u tajnu odaju podrum-kafanice. U njoj se pravio alkohol. Iz kazana spojenih sa pumpama proizvodili su se razni alkoholni napici. S obzirom na to da su proizvodnja i točenje alkohola bili zakonom zabranjeni, ljudi su krišom dolazili na ova skrovita mesta „greha”. Vođeni lovačkom potragom za „zabranjenim voćem”, razni volšebnici i boemi svili su neki svoj kutak raja u memljivoj kafani punoj dima. Podseća na kafane koje su imale „to nešto”, neki svoj zov uzbuđenja koji je mnoge avanturiste tog doba neodoljivo privlačio. Neverovatno je koliko izgled i duh kafane iz perioda prohibicije podseća na podrum-kafanu iz srca Zemuna, sadašnje „Zlatno burence”. Podudarnost je frapantna, a deli ih „sitan” vremenski razmak od tričavih stotinak godina.
U neočekivanosti se projavljuje lepota istinskog života. Kroz kafanski duh, Umetnički pres karavan je pronašao neku vrstu vremenskih blizanaca u kafanskim podrumima varoši Palinka i kafani „Zlatno burence” u zemunskoj varoši. Prijatno zapahnut ovom atmosferom, Umetnički pres karavan je završio svoju vremensku pustolovinu koju im je darovao ovaj neobični i originalni kulturni centar. Povratak u Srbiju, kao i tokom prethodnih putešestvija, protekao je u veseloj atmosferi. Naoružani svežim utiscima i otkrićima, širili smo duh ove atmosfere svuda oko sebe.
Putopis napisao Borislav Petrović
Osnivač i glavna i odgovorna urednica: Slavica Hinić Kontakt: +381641212845 +381698992416 E mail: slavica.hinic@gmail.com
Osnivač: Borislav Petrović
Redakcija: Natasja Čičić (urednica) Sanja Domazet (putopisi) Borislav Petrović (putopisi) Milica Rakidžija Tijana Đorđević Saša Velimir Jelena Rakidžija (lektorka) Foto i dizajn: Uroš Marković i Stefan Hinić Izrada sajta: Vladimir Kravić Naša lokacija: